U Ri­zni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ko­to­ru za­ni­mlji­vo pre­da­va­nje na te­mu „Do­šlja­ci smo na Ze­mlji“ odr­žao je pro­to­je­rej-sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić, rek­tor Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je. Pod­sje­ća­ju­ći na bi­blij­ske za­čet­ni­ke svih vje­ra, pa i hri­šćan­ske, Pe­ro­vić je na­gla­sio da su to bi­li lju­di ko­ji pu­tu­ju, čo­ba­ni -no­ma­di. Eti­mo­lo­ška de­fi­ni­ci­ja ri­je­či „čo­vjek”, ko­ja po­ti­če od cr­kve­no­slo­ven­skog „če­lo­vjek”, što zna­či da je to bi­će ko­je je svo­jim če­lom, li­cem okre­nu­to pre­ma vječ­no­sti, da­kle, „pu­tu­ju­će stvo­re­nje”. Sve­ti Sa­va, Sve­ti Ni­ko­la, Bo­žić ba­ta, to su sve­ti­te­lji ko­ji stal­no pu­tu­ju, „Naj­bo­lji me­đu na­ma su put­ni­ci“, ka­zao je Sv. Va­si­li­je Ostro­ški. Sta­ro­za­vjet­na bi­blij­ska knji­ga „Pje­sma nad pje­sma­ma” - neo­bič­na pri­ča o dvo­je za­lju­blje­nih na sim­bo­lič­noj rav­ni opi­su­je od­nos iz­me­đu Go­spo­da Bo­ga i ljud­ske du­še, jer du­ša kop­ni za Bo­gom i stal­no ga tra­ži, Bog je stal­no jed­na­ko li­jep, a ljud­ska du­ša što vi­še tra­ži Bo­ga, ona je sve ljep­ša i ljep­ša. Ne­ki su u pje­smi pre­po­zna­li Izra­ilj, na­rod Bož­ji i Bo­ga, a no­vo­za­vjet­no tu­ma­če­nje, naj­du­hov­ni­je, tu­ma­či da se ra­di o od­no­su Hri­sta i Cr­kve, po­ja­snio je prof. Pe­ro­vić.
- Što ka­že Nje­goš kroz usta igu­ma­na Ste­fa­na da je „ha­lji­na na ne­be­si­ma do­sta“ i da ne­be­sa-stvar­nost oko nas, mi­je­nja ha­lji­ne, da pro­la­zi. Za sa­mo­ga čo­vje­ka Nje­goš ka­že: „Šta je čo­vjek, a mo­ra bit` čo­vjek, tvar­ca jed­na što ga ze­mlja va­ra, al` za nje­ga, vi­di, ni­je ze­mlja“. Šta sam ja, ko sam, za­što sam na ovoj ze­mlji - ne­ma te slu­žbe, ni op­štin­ske ni cr­kve­ne ko­ja mo­že da ti iz­da ne­ki pa­pir sa od­go­vo­rom, ka­že pro­ta Pe­ro­vić. Pod­sje­tio je na pre­da­nje ka­ko od Avra­ma pa do Moj­si­ja, od Moj­si­ja do Da­vi­da, od Da­vi­da do va­vi­lon­skog rop­stva, na­rod Bož­ji kre­će, od Me­so­po­ta­mi­je (da­na­šnji Irak) do Ha­na­na (da­na­šnja Pa­le­sti­na i Izra­el), pa do Egip­ta, pa po­no­vo do Ha­na­na, za­tim do Va­vi­lo­na, pa opet u Ha­nan.
- Po­što smo put­ni­ci, on­da smo svu­gdje u pro­la­zu i svu­gdje smo stran­ci. I na­šem na­ro­du je vi­še u ge­ni­ma da pu­tu­je i da stra­da, da se stal­no ne­kud se­li, ka­že Pe­ro­vić. Do­da­je da je apo­stol Pa­vle go­vo­rio da su Je­vre­ji, nje­go­vi pre­ci po kr­vi, pri­zna­li da su stran­ci i do­šlja­ci na ze­mlji, a to ima dvo­stru­ko zna­če­nje: jed­no je isto­rij­sko da su Je­vre­ji lu­ta­li stal­no, a dru­go je uni­ver­zal­no eg­zi­sten­ci­jal­no zna­če­nje - da sva­ki čo­vjek, ko­ji ozbilj­no raz­mi­šlja o svom ži­vo­tu mo­ra da shva­ti da smo „ba­če­ni“ u ovaj ži­vot i da će­mo iz ovo­ga ži­vo­ta iza­ći, a ka­kav će­mo ži­vot ži­vje­ti to je pi­ta­nje sud­bi­ne sva­kog od nas i bož­je vo­lje i na­šeg od­go­vo­ra na tu bož­ju vo­lju... Avram ka­že He­ti­ti­ma, sta­ro­sje­di­o­ci­ma u toj ze­mlji: „Stra­nac sam i do­šljak kod vas“, pa u jed­noj bi­blij­skoj pje­smi iz Pe­tok­njiž­ja, Je­vrej (Izra­i­ljac) ka­že za se­be: „Otac moj bje­še ara­mej­ski no­mad i do­šljak“. U pr­voj bi­blij­skoj Knji­zi dnev­ni­ka Da­vid go­vo­ri Go­spo­du: „Jer smo do­šlja­ci pred To­bom kao i go­sti, kao i svi oci na­ši. Da­ni su na­ši na ze­mlji kao sjen` i ne­ma sta­ja­nja“. Ovaj dru­gi dio je uni­ver­za­lan, jed­no op­šte ljud­sko is­ku­stvo, ko­je je upi­sa­no u Bi­bli­ju, is­ti­če Pe­ro­vić.
- Na­ša vje­ra je vje­ra če­ka­ju­ćih, na­še du­hov­no sta­nje je kao ne­ko pred­brač­no iš­če­ki­va­nje. Na­ša vje­ra ne mo­že da se ra­zu­mi­je ako se isti­ne svo­de na ovo ka­ko je sad, ne­go ka­ko će tek da bu­de. Kad apo­stol Pa­vle go­vo­ri o lju­ba­vi u Him­ni o lju­ba­vi (u 13. gla­vi Po­sla­ni­ce Ko­rin­ća­ni­ma), ka­že da sve to vi­di­mo kao u ogle­da­lu, da će­mo pra­ve stva­ri vi­dje­ti tek kad bu­de­mo li­cem k li­cu u Ne­be­skom car­stvu, pa ko vo­li, nek` iz­vo­li. Na­ša vje­ra nas po­zi­va na ne­ko tr­plje­nje, na ne­ku mu­ku, kao ona Nje­go­še­va ča­ša me­da ko­ja ima i ma­lo žu­či i sa­mo se smi­je­ša­ni naj­lak­še pi­ju. Sve u ži­vo­tu tra­ži ne­ki pro­ces, a ona naj­ljep­ša stvar, da bu­de­mo sa Bo­gom i da se od Bo­ga ni­kad ne odva­ja­mo, ali to ne mo­že bit` u ovo­me ži­vo­tu, ali ako imam tu po­tre­bu da bu­dem stal­no s Bo­gom, zna­či da me Bog stvo­rio da se ta po­tre­ba is­pu­ni i ona će se is­pu­ni­ti jed­nom, ne­kad. A do ta­da pu­tu­je­mo, mi­je­nja­mo mje­sta kao na­ši pre­ci, do­šlja­ci na ovoj ze­mlji, za­klju­čio je Pe­ro­vić.
M.D.Po­po­vić